Misteriozna zamenica הִוא: Jedan od najstarijih i najvećih prevodilačkih skandala protiv žene u KnjiziEnglish · አማርኛ · العربية · বাংলা · Čeština · Deutsch · Ελληνικά · Español · فارسی · Français · Hausa · עברית · हिन्दी · Hrvatski · Magyar · Bahasa Indonesia · Igbo · Italiano · 日本語 · 한국어 · मराठी · Nederlands · Afaan Oromoo · ਪੰਜਾਬੀ · Polski · Português · Română · Русский · Српски · Svenska · Kiswahili · தமிழ் · ไทย · Türkçe · Українська · اردو · Tiếng Việt · Yorùbá · 中文

Zmija koja vara Evu, takođe joj odaje priznanje

φοβοῦμαι δὲ μή πως, ὡς ὁ ὄφις ἐξηπάτησεν Εὕαν ἐν τῇ πανουργίᾳ αὐτοῦ, φθαρῇ τὰ νοήματα ὑμῶν ἀπὸ τῆς ἁπλότητος καὶ τῆς ἁγνότητος τῆς εἰς τὸν χριστόν.

2. Korinćanima 11:3

I bojim se da se nekako, kao što je Zmija prevarila/obmanula Životodavku („Evu“) unutar Manipulatorke u sebi, vaše misli ne pokvare/izopače od Jednostavnosti [bez nabora] i Čednog, onoga u Pomazanika.

2. Korinćanima 11:3 RBT

Da biste napisali „Lukava“ ili „Čedni“, koji su određeni objekti ili subjekti, napisali biste tačno ono što je napisano, bez potrebe za lukav-ošću:

• τῇ πανουργίᾳ – Manipulatorka/Lukava (ženski rod)
  
• τῆς ἁπλότητος – Čedni
  
• τὸν χριστόν – Pomazanik

Isto važi i za τὸν χριστόν „Hristos“, što takođe potiče od pridevske reči koja znači „pomazan“, ali se sigurno ne prevodi kao „pomazanost“, zar ne? A šta je sa usamljenim određenim članom ženskog roda u genitivu „the“ τῆς koji nema imenicu? To se zove „anaforička referenca“ kada se reč odnosi na nešto prethodno pomenuto u diskursu ili kontekstu. To se često dešava u grčkom Novom zavetu, i pošto su tako male i naizgled beznačajne, ove anaforičke reference se često odbacuju, jer je „kontekst“ sve što je važno.

Ne morate biti naučnik ili majstor da biste razumeli imenicu sa određenim članom. Da bi se imenica sa određenim članom pretvorila u apstraktnu imenicu-pridev, potrebna je lukavost. „Lukav“, „čist“, „čedan“, „pomazan“ sami po sebi su pridevski, ali ako se ispred njih stavi određeni član, oni postaju imenica. Ali umesto da to prevedu kao „lukava“ ili „jednostavni“, određene predrasude navode naučnike da dodaju sufikse „-ost“ i „-stvo“, itd., ostavljajući značenja apstraktnim i zamućenim.

Kada je sam tekst „prevario Evu svojim lukavstvom“ proizvod lukavstva, šta reći?

Postanak 3:12

וַיאמֶר הָֽאָדָם הָאִשָּׁה אֲשֶׁר נָתַתָּה עִמָּדִי הִוא נָתְנָה לִּי מִן־הָעֵץ וָאֹכֵל

And the man said The woman whom thou gavest to be with me she gave me of the tree and I did eat.

Postanak 3:12 KJV

I Čovek govori: „Žena koju si dao njoj, blizu mene samog, ona, On sam, dala je meni samom sa Drveta, i on je jeo.“

Postanak 3:12 RBT

Ali svi znamo kako „kontekst određuje“ i dokle god niko ne narušava strogo zaštićeni sveti gral tradicije, moćnici su sigurni.

„I Žena vidi da je Drvo dobro za hranu, i da je on čežnja očima, i Drvo je onaj koji je poželjan da se s njim ispreplete, i ona uzima od ploda njega samog, i ona jede, i daje takođe svom čoveku blizu sebe, i on jede.“

Postanak 3:6 RBT

Hebrejski וָאֹכֵל. I on je jeo. Ovaj koren אכל (akal) znači „jesti“, a ovaj oblik (Qal oblik) konkretno „on je jeo“ u svršenom „vremenu“. Vokalni znaci ovde, koje su dodali Mazoreti, nameću nesvršeno prvo lice, „ja jedem“. Obično se ו dodaje korenu glagola da bi se stvorio nesvršeni oblik prvog lica kako bi se napravila razlika između ta dva, tj. אוֹכל (okel) ja jedem, ali sa malo luuuuukavog postavljanja vokala, možemo učiniti da to znači „ja jedem“ putem izgovora kao da je slovo ו prisutno. Ovde dobijate taj vokalni znak iznad reči. On je postavljen tamo da predstavlja slovo kojeg nema. Da li je to legalno? Da li je to pravedno? Da li 1200 godina stara tradicija to čini ispravnim? Vi mi recite! Jer je putem izgovora muška zamenica takođe magično promenjena.

Hebrejski הוא נתנה לי. Njega samog ona je dala meni. U ovoj rečenici, reč koja je skrojena da znači „ona“ (הוא), iako je to definitivno muška zamenica „on“, zbunjivala je naučnike vekovima jer ih je čitav odlomak mistifikovao. Svi znaju da je נתנה „ona je dala“ jasno u 3. licu ženskog roda. Ali svi su pogrešili. Nijedan prevod nigde nije bio ni blizu istine. Pošto je preovlađujući kontekst bio sveti gral, sam Spis (sama ona) postao je zamenljiv i podriven. Mazoreti su u 7-10. veku n.e. skandalozno postavili nikud (vokalni znak) za izgovor ženske zamenice, i ti vokalni znaci ostaju u preko stotinu slučajeva do danas u svim hebrejskim nikud tekstovima i interlinearnim biblijama, i još uvek se odražavaju u svim prevodima koji postoje. Tokom narednih hiljadu godina nakon Mazoreta, većina naučnika ih je zaobilazila ili ih nije ni primetila. Crkveni oci nikada nisu dirali zamenice koliko sam video, a nije bilo „Crkvenih majki“ da ih preispitaju.

Gesenijus, koji se dugo smatrao majstorom hebrejske gramatike od 19. veka, primetio je i prozvao Mazorete zbog nepravilnog označavanja zamenice, ali je i sam bio mistifikovan njenom očiglednom upotrebom. Pretpostavio je da je to „ortografska osobenost“, „epicenska upotreba“ (što znači gramatički rod koji obuhvata i muški i ženski rod ili se odnosi na imenicu ili zamenicu koja ima jedan oblik za oba roda) i da,

Oblik הוּא takođe stoji u konsonantskom tekstu (K^ethîbh) Petoknjižja (sa izuzetkom jedanaest mesta) umesto ženskog roda הִיא.

(up. Gesenius Hebrew Grammar 32/k).

Hebrejski jasno pravi razliku sa zamenicama. S druge strane, postoje slučajevi gde je ortografija epicenska (koristi se za oba roda). Jedan je sufiks „ך“ (izgovara se kao „-ha“ ili „-ah“ u zavisnosti od roda). Koristi se i za muški i za ženski prisvojni oblik na imenicama. Drugi je sufiks ים- (izgovara se „-im“) koji je sufiks množine koji se koristi i za muški i za ženski rod inkluzivno. Ali ako bih želeo da napišem reč za „ženske pale“, to bi bilo נְפִילוֹת (Nefilot), a ne Nefilim, „pali“. Ili čak אֱלֹהוֹת elohot „boginje“, a ne elohim „bogovi“. Množina za ženski rod se razlikuje od množine muškog roda koja obuhvata ženski rod. Ako tekst ne pravi razlike kao u slučaju „ך“, onda moramo pribeći kontekstu. Ali ako spisi jasno prave rodnu razliku, možemo li ih kršiti ako stvari ne zvuče baš kako treba?

Naučnicima su bili potrebni vekovi da shvate kako da mušku zamenicu pretvore u žensku. I zato se svako ko pokuša da proučava materijal „majstora“ neizbežno odbije od same „složenosti“ predstavljenog jezika. Prepustite naučnicima da učine jezik previše složenim da bi ga iko ikada mogao razumeti, čak i nešto tako osnovno kao što su reči „on“ i „ona“, i sasvim sigurno se ljudi nikada neće usuditi ni da pokušaju.

Šta je kontekst?

Zapravo, to je samo muška zamenica. Nema magije, nema osobenosti, nema misterije, nema podeljene epicenske upotrebe, nema „zamenjivanja“ ženskog roda. „On“ znači, sasvim neočekivano, „on“. Ali tumačenje konteksta? To je misterija. Postojao je samo jedan ovlašćeni način tumačenja muško-ženske teološke paradigme u judeo-hrišćanskom svetu: hijerarhija. Čak ni drevna jevrejska nacija nije odstupila od tradicije. A ako biste je prekršili, čekali su vas stub i vatra u dvorištu vaše lokalne sinagoge ili crkve. Svako ko je čuo za jevanđeljsku priču o Isusu zna da ona govori o „čoveku sa neba“ koji se rađa preko device u svet. „Čovek koji prolazi kroz ženu“ je u srcu priče, tj. ponovo rođen. Ali dok većina to već zna, ono što bi ovo stvorilo je ciklična paradigma „kao što je žena od čoveka, tako je i čovek kroz/pomoću (διὰ) žene“ (1. Kor. 11:12), ali paradigma je propuštena i tako prevodi Novog zaveta odbacuju grčko διὰ „kroz/pomoću“ i zamenjuju ga rečima „rođen od“. KJV je bio tačan u tom pogledu.

Ništa se ne menja kod zamenica, ali ako čovek treba da „prođe kroz“ ženu, stvari definitivno postaju duboke u tome kako bi se one mogle koristiti. „Ona je dala njega samog“, „on sam je ona sama“, „ona sama je on sam“, „ja sam sam ona sama“, „ona sama je ja sam“. To postaje pitanje muškog sopstva i ženskog sopstva koji se isprepliću ili upredaju u jedno uže. I tako, kada Isus kaže: „Ja sam Put“, on vrlo verovatno govori o „drugom“ sopstvu, „njoj“ kroz koju je rođen i sa kojom je isprepleten. On ne bi govorio u šiframa, jer mnogi već razumeju ideju barem delimično, kada kažu „moja bolja polovina“. To nije govor u šiframa, već samo dubina misterije kao što je Pavle napisao: „Ova je tajna velika!“

הִוא se čak ne može ni izgovoriti. U suštini, rabin koji čita ovu reč svojoj publici kao „hi“ nije ništa drugo do flagrantna laž, jer publika čuje žensku zamenicu היא. Muška zamenica הוא se izgovara „hu“, ali vokalni znak koji je tamo postavljen je onaj za zvuk „i“. Ako biste pokušali da ovo pročitate naglas, rekli biste „hiu“. Čak i u transliteracijama rasutim po internetu, stavljaju „hî“ ili „hi“:

Ovaj skandal se ponavlja kroz prevode i interpretirane morfologije Petoknjižja. Postanak 3:12 je prvi primer prljave igre sa הִוא, a brza pretraga baze podataka ovog oblika pokazuje da postoji oko 105 mesta gde se to dešava. Niko to nikada nije razumeo, i niko nije popravio ili uklonio lažne nikud znake. Čak i nakon što je Gesenijus pisao o tome pre više od 120 godina, niko ih nije pošteno preveo, i svi prevodi do danas odražavaju takozvanu „osobenost“.

Zar žene ne bi bile zaista radoznale da saznaju šta ovi tekstovi zaista govore?